IN MEMORIAM
Dragica Tatić
(1948–2017)
Od uvažene nastavnice srpskog jezika i književnosti se opraštamo nekrologom Čabe Kiš nastavnika istorije, kolege Dragice Tatić u O.Š. Jovan Jovanović Zmaj.
Draga naša Dragice!
Došla si u Srbobran pre pola veka i ostavila neizbrisiv trag u nama. Tridesetpet generacija si izvela na put, učeći ih da imaju svoj stav, da to bez straha i kažu, da budu pošteni, da imaju kičmu, da se bore. Jednom rečju da budu kao Ti. Jer Ti si bila upravo to: „žena zmaj”, kako su Te tvoji učenici zvali. Čistom računicom se može izračunati da je to više od 2000 đaka, da je to isto toliko porodica, da je to dva puta toliko potomaka, četiri puta toliko unuka i tako u nedogled. Ostavila si svoj pečat skoro u svakoj srbobranskoj porodici.
Kada si došla i ja sam bio đak u toj Našoj školi. Tek sam, posle mnogo godina, kada smo postali kolege, shvatio kako ispod tog Tvog karakterističnog pogleda, ispod naočara, kuca jedno veliko srce, i da u tom Tvom pogledu, koji je stvarao u čoveku strahopoštovanje zapravo akcenat na poštovanju. I stvarno, ko god te je poznavao i poštovao Te je. Jer nisi davala mogućnost izbora. Svojim radom, zalaganjem, maksimalizmom, humanošću bogami podigla si visoko letvu.
Sećam se sijaset odmora, koje smo zajedno proveli u zbornici raspravljajući o svemu. Raspravljali smo o politici, o svetu koji nas okružuje i koji sve manje razumemo, verovatno jer smo omatorili, o prosveti koja iz dana u dan biva sve gora i gora a mi smo nemoćni da je spasimo, raspravljali smo o moralu, o poeziji, o ljubavi, o ljudima, jednom rečju o svemu što čini život. Uvek si imala stav, uvek si branila svoje stavove argumentima i uvek si davala priliku da i tvoj sagovornik iznese svoje stavove.
Sećam se i tvojih saveta! Bila si starija i sa ogromnim životnim iskustvom i ja sam voleo tebi da se izjadikujem jer sam znao da ćeš izaći sa nekim pametnim rešenjem. Nikada to nisi radila nametljivo. Saslušala bi me, pogledala, onako ispod naočara, i tog momenta ne bi rekla ništa. Tek sutradan ili prekosutra bi došla sa pričom: „Znaš Čaba ja sam nešto razmišljala! Znaš u vezi onoga. Ja mislim....“
Ja mislim... Ključne reči... Znače da ne namećem, samo ti predlažem. A odluka je tvoja. I verujte mi posle njenih saveta uvek mi je lakše bilo doneti odluku.
Sećam se i tvojeg grohotnog smeha. Kako si samo znala iz čistog srca da se nasmeješ, skidajući posle one tvoje famozne naočare, da ih obrišeš od suza. Uvek sam se pitao kako može osoba koja je toliko toga prošla u životu ostati tako vedra, tako optimistična, tako puna duha. Vremenom sam shvatio, da si upravo zahvaljujući životnim gorčinama prevrednovala ovaj svet. Bila si svoja na svome i znala si da vrednuješ stvari, pored kojih mi obični smrtnici prođemo a da ih ni ne primećujemo.
U svoje ime, i u ime svih nas iz škole zahvaljujem Ti što smo mogli biti tvoji prijatelji i što si provela vreme sa nama. A vreme je najvrednije što čovek čoveku može da pokloni jer ga niko od nas nema napretek.
Počivaj u miru, draga naša Dragice!
